2. teren speleološke škole 2017. - Panin kuk, Zrmanja

Drugi vikend speleoškolice, treći teren, a prvi višednevni izlet…
…se većinski odvio u kanjonu Zrmanje pod Panin kukom.

Natovareni i entuzijastični školarci su se s instruktorima našli oko 17:30 pred prostorijama kluba kako bi krenuli u 18:00. Kao i obično, pokoje kašnjenje, suho grlo i lagani dogovori su rezultirali kašnjenjem u polasku, ali bez većih presinga jer laganom vožnjom autocestom i starom magistralom već od 21:30 smo krenuli dokapavati u Kralj Zvonimir u Gračacu na putni čaj, pivu, rakiju i sastanak za kolonu do terena.

Uz manju omašku putem, brzo nakon željeznog mosta stižemo do parkinga iza mjesta Dramotići gdje kreće finalno dijeljenje društvene opreme, brzinski orijentacijski tečaj određivanja azimuta i hoda po azimutu. Uz pokoju ostavljenu stvar za očekivane naknadne pridošlice, punih ruku i s osmjehom lagano krećemo u mrak u prigodnih 00:07. Makija i šipražje, uski kameni putići koji se svako malo odvajaju, bura i mrak su nam brzo pokazali da za speleologiju treba imati i nešto više osim volje, npr. dobro složene ruksake bez stvari u rukama, funkcionirajuće tike, bistru glavu dok vodiš po karti. Uz malo lutanja gađamo put i spuštamo se do mjesta predviđenog za logor nešto sitno nakon 2 ujutro. Dobrih 40 minuta hodanja se odvalilo bez previše žalbi, ali s pokojom vrijednom lekcijom.

Skupne stvari su definitivno bile brže vraćene no što su bile uzimane, a šatori koje smo podizali su osvanuli u rekordnom roku bez obzira na neuigranost kao i na vjetar koji se trudio otežati. Završni sastanak dana s uputama za sutradan, dolazak očekivanih pridošlica i malo druženja nam je brzo zaključilo početni dan terena.

Školarci se uglavnom pospani bude i svi počinju s pričama o vjetru zbog kojeg se teže spavalo. Jutarnja higijena i doručak su bili brzo izvedeni da bi se što više divilo okružju. Moćan Panin kuk iznad, a mirna Zrmanja pored nas uz pokoji lavež psa i meket ovce koje ne vidimo bi bili savršeni za relaksirajući vikend. No, nas su čekali poligoni koje su instruktori od jutra slagali, a mi s čuđenjem gledali njihovo završno postavljanje te istodobno slušali predavanja o opremi za postavljanje i spitanju.

Čekala su nas tri poligona – vertikala od cca 35 metara s tri međusidrišta, prelazak čvora te prečnica na stijeni (uz, naravno, neizbježne čvorove). Tako reći, dovoljno za jedan aktivan i ispunjen dan. Svi smo relativno brzo i više-manje odlučno i sigurno prešli poligone i mirisali gulaš koji se lagano krčkao. Proučavanjem upravljanja dronom i zmajem potrošili smo zadnje slobodno vrijeme na terenu. Osim naše ljudske znatiželje i fascinacije bilo je i pseće, pa su naši četveronožni prijatelji Kiko i Pablo cijeli dan bili zaposleni lajanjem i skakanjem na dva nedostižna leteća objekta.

Dok su jedni školarci završavali poligone, drugi su prošetali do obližnjih slapova, družili se, odmarali i željno iščekivali zajednički objed. Večer je uz druženje, priču, rođendan, pokoju rundu mog galeba i umor brzo završila.

Zadnji dan smo započeli za mnoge ukuse prebrzo, no strah od kiše i želja za još jednim ispunjenim danom su nadvladali. Nakon jednako brzo spuštenih kao podignutih šatora, brzo posloženih osobnih stvari i prikapčanja skupne opreme krenuli smo na uspon, ovog puta s pogledom na čitav kanjon i okolicu. Brzo nam je postalo jasno gdje smo se dvije noći prije mučili jer s malo muke za 40 minuta stižemo do parkinga, puni dojmova, opreme i znoja te krećemo dalje, na olakšanje mnogih, autima.

Svašta nas je još zadnji dan čekalo, dok je većina razmišljala samo o tušu i mekom krevetu…

Prvi postaja – Krupa. Do izvora Krupe smo brzinski prošetali te se uvlačili u skrivenu špiljicu, natočili friške vode za piti, izgubili i pronašli Pabla.

Druga postaja – Cerovačke špilje. Naravno da smo obišli i gornju i donju i iako nam se baš i nije opet penjalo, stvarno smo se svi složili da se isplatilo. Mnogo siga, kapljica, dvorana, mostova, poneki šišmiš, mnogo priče i naš jedan i neponovljivi špiljski pas Kiko su vrlo brzo do kraja doveli i tu priču.

Treća i zadnja postaja- dugo očekivani ručak u Udbini. Uz pokoje pivo, mesinu/ gulaš/ pizzu, palačinke govorimo jedni drugima ćao đaci i krećemo sretno i umorno za Zagreb.